Ulica ne može da me smeni

Tvoja ponasanja je vise sovenicki nego od jednog analfabeta (cobana) kao Ti.Ti si najvise naskodio srbim nego albancim.

Крума, тамо где су Србима вадили жива срца (други део): Двојица крвника држали су детету ноге, док је трећи вукао сечиво низ груди… Репортери Михаило Меденица и Игор Павићевић први су Срби који су успели да се врате из злогласне Круме на северу Албаније а да су видели стару школу у којој је деветнаестогодињем Србину извађено срце наживо, како је до најситнијих детаља описао затићени сведок Тужилатва за ратне злочине. Путем навише пролазимо прве авлије. Да ли си стигао да их видиш, мучениче, док су те возили селом? Јеси ли се надао да ћеш поново видети своје? Чини ми се да чују како ми срце дивља. Руком покривам да не виде како добује, кидише, ко псето на ланцу на незнанце… „Рекао сам вам, лоши, зли људи, видите како гледају?! Има толико лепих старих села, зашто смо морали баш овде“, ћути, катунару, не мичи усне, не диши, не трепћи… Како прођемо коју кућу тако из ње истрче деца и стану на пут. Пујдају псе да трче за колима. Пролазимо центром, блато прска под точковима, старци у чајџиници извирују са трема, нека тешка музика одјекује из ње. „Хоћемо назад, ево видели сте, нема богзна шта“, не, добри мој тежаку, не кад смо довде стигли, не кад смо већ окавежени и прострељани погледима. „Где је школа“, питам, гледа ме у чуду, као да нешто зна. „Ево је, горе, видиш“, показа на велику, нову зграду, па спусти руку да ко не види. Не, то није та из приче оног крволока! Мора бити мања, много мања, трошна, ни по чему другачија од овдашњих чакмара… „Има једна, али та више не ради, не види се од нове, ако на њу мислиш, али не знам шта ће ти она, неугледна је и затворена…“, пролазимо уским пролазом између кућа, једва колико да се кола провуку, видим је, можда баш онако како си је и ти видео док су те ударали и вукли ка њој, несрећниче коме ни имена не знам, да га барем у немој молитви поменем… „Немојте, молим вас! Немојте, још сам дете! Шта сам ја коме скривио?! Немојте, мајка ће ми пресвиснути од туге“, узалуд молиш, невини сеоски дечаче, стисак не попушта, још само корак до трулих дрвених врата двоспратне куће… Чујеш смех, понешто разумеш од псовки, једва видиш како се залећу да те шутну и ударе. Држе те под мишком да не посрнеш. Придигну сваки пут кад се повијеш од удараца, вуку ка школи. У њој и јесте место деци, зар не? Плаче ми се. Повратио бих. Вриснуо! Питао људе да ли су чули урлике из учионице у приземљу? Да ли су привили своју децу уз себе и запуушили им уши? Да ли су се зорили и славили улицама играјући као Шота уз вапаје детета баченог на школске клупе и распореног као плишана играчка? Морали су чути, школа је у центру, село се свило око ње. Мора да је урлик поплашио и звери у планини… „Господи га помилуј“, чујем мог сабрата Игора. Фотографише колико може и понавља те три речи небројено пута. Деца не прилазе старој школи. Ни близу. У самом је дворишту нове, забрављена, летви закованих преко прозора, ућуткана… „Већ смо много сумњиви! Ко се још толико мота око напуштене школе и фотографише је“, доста, убоги катунару, прекини! Ћутимо за душу несрећног детета, за душе свих његове судбине на овом проклетом месту! Више ме није страх! Бићемо први Срби који су се вратили из Круме, мада је то последње о чему размишљам. Смрт није непроверена гласина, мој Кустурице. Гледам проклетницу што дуже могу. Кроз који је прозор мучено сељаче последњи пут видело небо, дозивајући Бога да се окрене… Шта ли су рекли деци, због чега не иду у школу? Да ли су више икад сели за клупе на којима су двојица крввника држала ноге детету док је трећи заббадао сечиво под гркљан, вукући низ груди? На шта су мирисали часови док је учитељ причао о „праведној“ борби сабраће с Косова? „Најбоље да седнемо на кафу, тако ћемо бити мање сумњиви него да само окренемо и кренемо из села! Бојим се кренуће неко за нама“, гадим се себи што испијам кафу на трему с кога се најбоље видела школа. Музика и сада прегласно бије с транзистора. Да ли их још прогоне крици?

“Туристи! Мало им показујемо Албанију, да виде каква су планинска села“, видим сенку човека којем се катунар правда, стропоштала ми се преко леђа свом силином. Не подижем поглед, бројим цигарете у подераној кутији, знам да ми гледа у бројанице на руци… Не знам ни шта је наручио, пијем то што је бачено пред мене на прљав дрвени сто. Увек цупкам ногом кад седим, али сад, чини ми се, тресем читаву планину. Људски је ваљда плашити се, само што више не осећам страх, барем не онај што га осећа ловина у бегу. Не осећам страх од људи, већ страхујем за њих, надајући се да ништа нису знали, да нису чули, да нису проклети као што ће Крума довека бити? У селу се чује кад петао „врисне“ на пању, а не када човека, дете… Не могу више да седим! Столице су довољно старе да су то исте оне на којима су и кассапи седели, покушавајући да напију звер у себи, или да јој наздраве? Старци презриво гледају ка нама. Катунар говори на албанском, климамо главом правећи се да га разумемо. Устајемо пре него што је један од стараца у сакоу пребаченом преко рамена стигао до нашег стола. С врха степеништа гледа за нама. Нешто говори. Улазимо у кола. Покушавам да упалим цигарету, пада ми под ноге, бесно сам је згазио, мада ми је понајмање крива. Панично покушавам да састружем већ скорело блато с ногавица. Не желим да понесем ништа из ове проклетије! Осећам како ми зној са шака пробија панталоне и натапа бутине… „Само терај што пре одавде, брате, молим те! Да нико никада више не види ову ђавољу касабу…“, камење пршти под точковима и лупа о дворишне капије. Буле склањају децу с улице, пси лају на буле, мушкарци замахују каменицама… Како прелепа бестрагија. Крума се више не види, скоро да Паштрику човек поверује на реч да ништа није знао. Сигурно би се и теби свидело, мучениче безимени, да ти се дало да овим путем и сиђеш с планине… Ућути, проклетнице међашка! Не ликуј, то што се ми враћамо не значи да за Србе ово неће довека остати пут без повратка! Проклета си колико те има! Док год са трема чајџинице буде тукле зурле да надгласају крике – проклета си! Мирменђеси – јутро јесте, али добро – није! Можда катунару – купио је себи два месеца слободе, или јефтино продао мрачну тајну далеког села у гори, не знајући да то чини?! Или је знао? Знају људи кад петао кукурикне на пању, а не… Михаило Меденица.